Opinions of
our experts 

Godinama je Evropa u Srbiji podržavala politiku stabilokratije —dajući prednost regionalnoj stabilnosti (posebno u vezi s Kosovom) u odnosu na demokratske principe. U ime održanja stabilnosti u regionu i zadržavanja Srbije na nominalnom putu ka EU, evropske institucije su često zatvarale oči pred erozijom medijskih sloboda, gušenjem neslaganja, marginalizovanjem različitih glasova, slabljenjem opozicije i ukorenjivanjem korupcije. Posledice te politike su da se vlast sve više centralizovala, da su kritički glasovi ućutkani ili kooptirani, a demokratske institucije ispraznjene — sve pod velom “stabilnosti” koju je Evropa odlučila da nagradi umesto da ospori.

​

Put Srbije ka članstvu u EU formalno ostaje otvoren, ali je sve složeniji — ne samo zbog unutrašnjih prilika u Srbiji, već i zbog šireg pritiska sa kojim se sama EU suočava. Dok srpska vlada i dalje predstavlja evropske integracije kao strateški cilj, kredibilitet i privlačnost tog puta suočavaju se sa novim izazovima — i u Srbiji i u samoj Evropi.

​

U poslednjim mesecima, posete visokih EU zvaničnika Beogradu — uključujući predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen i predsednika Saveta Antónija Costu — jasno su pokazale očekivanja Brisela: reforma pravosuđa, sloboda medija, usaglašavanje spoljne politike i smanjenje zavisnosti od ruskih energenata. Fon der Lajen je pozvala Srbiju da se pridruži zajedničkoj platformi EU za kupovinu gasa i zatražila usaglašavanje sa sankcijama EU protiv Rusije. Costa je izrazio neslaganje sa Vučićevom posetom Moskvi, tražeći od Srbije da jasno definiše svoj stav prema Ukrajini.

​

Ali ti zahtevi stižu u trenutku kada je i sama pozicija EU manje stabilna nego što bi njene članice to želele da priznaju. Kako vojni kejnzijanizam — politika podsticanja privrede kroz naoružavanje — dominira strategijom EU, rastu i pitanja o njenoj održivosti. Izdvajaju se milijarde za naoružanje i geopolitičko pozicioniranje, dok socijalna ulaganja, demokratski kredibilitet i poverenje javnosti širom EU trpe. To nije promaklo Srbiji I njenim građanima.

​

Dilema Srbije — i dvostruki pritisak na EU

​

Lako se da uočiti jaz između elitne diplomatije i raspoloženja javnosti u Srbiji. Dok lideri EU govore o reformama i pristupnim poglavljima, mnogi građani Srbije dovode u pitanje ne samo politiku svoje vlade, već i ceo globalni poredak. Protesti u Srbiji ne odnose se samo na korupciju i nasilje države — takođe izražavaju nezadovoljstvo načinom na koji globalne institucije, uključujući EU, postupaju.

​

Sve više ljudi smatra da EU podcenjuje manje zemlje, očekujući pasivno usaglašavanje umesto stvarnog dijaloga. Ta vrsta diplomatske infantilizacije, koja je bila efikasna prethodnih decenija, postaje sve manje održiva. Balansiranje  Srbije između Istoka i Zapada nije samo oportunizam — ono je odraz široko rasprostranjene sumnje prema aktuelnom međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima i pitanju ko od njega zaista ima koristi.

​

Srpski građani I građanke  dalje kažu da žele u EU, Brisel i dalje kaže da su vrata otvorena — ali obe strane su pod novim vrstama pritiska. EU se suočava sa unutrašnjim zamorom, porastom militarizacije i problemima legitimnosti. Srbiji se poručuje da „izabere stranu“, ali građani više ne veruju ni jednoj strani. Prilikom nedavneih poseta Beogradu, visoki zvaničnici EU insistirali su na reformama i usklađivanju u oblasti energetike, ali se nisu osvrnuli na duboki raskorak između onoga što od Srbije očekuju u Evropi i očekivanja građana Srbije od Evrope. To više nije puko pitanje ulaska u “klub” — pitanje je i da li taj klub i dalje znači ono što je značio nekada.

 

Za IPAK Centar, Tatjana Popović, Beograd, 27.10.2025